Moj Zivot kroz pisma i pesme....

A najgore je nama zenama. Mi nikada ne zaboravljamo datume sa njim, nikada ne zaboravljamo kako je sve pocelo, prvu poruku i naravno onu zadnju koja je sve unistila. Nikada ne zaboravljamo osobu koju smo volele i koja nas je tome naucila. U svakom zivotu zene postoji taj jedan muskarac koga nikad nece zaboraviti i leto kada je sve to pocelo. Iako je svesna da sve prestaje, da sve ce nekad otici i dalje se trudi i dalje place, i dalje voli. I dalje sakuplja delove svoga srca, ali ne za drugog muskarca vec za onog koji ga je i polomio. Mi se i dalje pravimo kako nas ne boli, kako smo jake i hladne. A boli nas itekako nas boli. Boli i vise. Mi se radujemo tom malom osmehu, tom pogledu koji nam mozda cak i nije upucen. Radujemo se i cekamo. Cekamo da nam dojdu oni koje volimo. A ako se u nama nesto preokrene, ako nas izda i previse taj jedan muskarac idemo i lomimo druge, postajemo neko ko je bez srca, pretvaramo se u nesto sto nikada nismo bili. A sve to samo radi tog’ jednog koji nas je doveo do dna. I briga nas da l’ taj neko nije kao on, i da l’ nas taj neko voli stvarno. Opet lomimo. Opet stvaramo oluje.
''...ostao je njegov ponos, njen inat, prokockana sansa i jedno obecanje. Imali su sve, a izabrali su nista."

"..Oprosti mi sto ponekad, besciljno lutam ulicama...
u nadi da cu svoje korake, uz tvoje zaustaviti…da cu te sresti…
ne brini, sklonicu se u stranu, ako zatreba…
necu da rusim tvoju svakodnevnicu, u kojoj me vise nema...
oprosti mi sto te i dalje ljubim mislima…
sto si moja jedina zamisljena zelja….
oprosti mi svoje prisustvo ….u mojim snovima…
trazim nacin da ih ulepsam…da malo svetlosti u njih unesem…postali su mi tamni…nalik stvarnosti…
a snovi bi ipak trebalo biti drugaciji…
oprosti mi sto te iz naseg juce…prenosim u moje danas…
verujuci u neko nase sutra…
mozda jednom?…ko zna…i osvane…
nada je varljiva…ali je ponekad, nekome sve sto ima…
ne oduzimaj mi je...molim te…"